На врхунцу уметничке зрелости Мокрањац је 1902. написао Десету руковет (изведену први пут 2. јуна исте године), која уз Козара представља његово најуспелије дело на подручју световне музике. Поред изузетног квалитета одабраног мелодијског материјала – песама из Охрида, мајсторског третмана хорског слога и јасне формалне диспозиције (три брза става наизменично са два лагана), ову руковет нарочито одликује прочишћен хармонски израз који се често служи модалним решењима To се највише огледа у првој песми Биљана платно белеше, која стално осцилира између B-dura (јонског) и g-molla (еолског модуса); она је сва у грациозном покрету, а освежена је прозрачном комбинацијом женских гласова и тенора у другој и четвртој строфи, као и неусиљеном канонском имитацијом у трећој. Мелодија ове песме је, вероватно, слободна Мокрањчева парафраза мелодије која се у народу пева на исти текст. Необично је изражајна и дубоким болом прожета следећа песма До три ми пушки, такође хармонизована уз примену тоналног осцилирања (c-moll – g-moll), а слично је третирана и трећа Динка двори мете, у карактеру робустног, невеселог скерца. Класична једноставност и мирноћа одликују четврту песму Пушчи ме, по речима Петра Коњовића „достојну великог неког Дворжаковог-adagia“. Најекономичнијим средствима (употребљена су свега четири различита акорда!) Мокрањац је постигао максимум интимне експресије. Свежа и темпераментна последња песма Никнало цвекје шарено завршава звучним акордима ову руковет, којој у српској хорској литератури припада значење узора и симбола.
X РУКОВЕТ ПРЕУЗМИ ТЕКСТ | ПРЕУЗМИ НОТЕ