11:00
11:00 Музички павиљон
Концерт: Класика у 11
Учесници Натпевавања
19:00
19:00 Галерија Дома културе
Изложба слика: Ехо музике
18. Ликовна колонија Дома културе.
Ликовна колонија ЕХО МУЗИКЕ
Ликовна колонија Вратна, основана је 1999. године. Током осамнаестогодишњег постојања, ова ликовна радионица је постала значајан сегмент културног идентитета Неготина. После десетогодишњег рада, колонија се из Вратне сели у Рогљево, а два последња сазива бораве и раде у самом граду. Од 2009. године колонија се организује под називом Ехо музике, што је на неки начин визуелни одговор фестивалу Мокрањчеви дани на коме се излажу ликовна дела настала у колонији. Богата колекција дела, која је створена захваљујући радионици, броји преко четристо радова уметника из Србије и иностранства, различитих генерација, од студената до уметника позних година.
Овогодишњи сазив је радио у следећем саставу: Марија Радосављевић, Јасна Босић, Светлана Шанта, Сања Радосављевић, Биљана Бакалуца Матић, Силвија Богић, Бобан Босић, Александар Златојевић, Данијел Бабић, Ђула Шанта.
20:00
20:00 Дом културе
Исидор Бајић
Кнез Иво од Семберије
Опера у једном чину
Концертно извођење
Српско народно позориште, Опера
Нови Сад
Либрето: Бранислав Нушић
Редакција: Александар Којић
Диригент: АЛЕКСАНДАР КОЈИЋ
Хор припремила: Весна Кесић Крсмановић
Улоге:
Кнез Иво_ Небојша Бабић
Кулин-бег_ Александар Саша Петровић
Мајка кнеза Иве_ Марина Павловић Бараћ
Свештеник_Горан Крнета
Турски гласник_ Жељко Р. Андрић
Мујезин_ Александар Толимир
У програму учествују Хор и Оркестар СНП-а
Концертмајстори:
Владимир Ћуковић, Сергеј Шаповалов
Режијска поставка: Катарина Матеовић Тасић
Сценограф: Саша Сенковић
Корепетитори:
Данијела Ходоба Леш, Страхиња Ђокић
Инспицијенти: Тања Цвијић, Дејан Теодоровић
Мајстор светла: Марко Радановић
Настала у првој деценији 20. века, Бајићева опера Кнез Иво од Семберије је хронолошки пета компонована, а друга по реду изведена српска опера. Пре ње, једино је опера На уранку Станислава Биничког доживела јавно извођење 1903. године. Рађена је према краткој једночиној драми са трагичним завршетком Бранислава Нушића, инспирисаној историјским ликом Ивана Кнежевића и истинитим догађајем који се збио у селу Попово, у Бијељинској нахији кнежевине Семберије 1806. године. Музичку драматургију, пре свега, карактерише супротстављање српског и турског табора и брижљива карактеризација главних ликова: кнеза Иве, његове мајке Боје и турског бега Кулина, уз значајну улогу хора као тумача драмске радње. У оперу су укључени национални музички елементи – фрагменти Тебе појем, песма Еј, ко ти купи, коло Српкиња, игра Чочек – који су уједно и њени најпопуларнији делови који се често самостално изводе у различитим аранжманима.
Стилски, Бајићева опера осцилира између обогаћене концепције традиционалне опере са затвореним нумерама и скромно скициране музичке драме. Иако су очигледне стилске недоследности, дело је драгоцено и неопходна је карика у развоју српске опере. Музика је питка и слушљива, либрето актуелан, а извесне слабости у оркестрацији и хармонском језику, те неспретности у комбиновању оперских и елемената музичке драме логичне су јер за овако комплексно музичко-сценско дело Бајић није имао ни искуства нити правог узора у српској оперској традицији. Опера је први пут изведена у Београду, у Oпери на Булевару Жарка Савића, 6/19. 1. 1911. године. Убрзо затим, тадашњи управник Српског народног позоришта – Пера Добриновић, предао је управу Жарку Савићу, који је „тик пре тог догађаја приредио у Новом Саду неку оперну стаџону у којој је на Богојављење 1911. изнео Бајићева Кнеза Иву од Семберије”. Била је то премијера Бајићеве једночинке у Новом Саду, на чијој је музичкој сцени шест пута постављана. Доживела је 35 сценских и 10 концертних извођења.
АЛЕКСАНДАР КОЈИЋ, диригент. После завршених основних и специјалистичких студија дириговања, на Факултету музичке уметности у Београду, усавршавао се на мајсторским курсевима за хорско и оркестарско дириговање (Београд, Беч, Мајнц Утрехт), као и на радионицама за стару музику (код Хелмута Рилинга и Тона Копмана). Од 2010. године је диригент у Опери Српског народног позоришта у Новом Саду, чији је директор био од августа 2012. до априла 2014. Поред стандардног оперског репертоара доказао се и на пољу модерне опере диригујући домаћим и страним делима насталим у XX и XXI веку (Бритн, Готовац, Вребалов, Oрф, Бајић, Меноти, Барбер, Хиндемит). У протеклих неколико година је гостовао у ХНК у Загребу и у Ријеци, Сегединској опери, Театру Опере и Балета у Краснојарску. Вишеструки је добитник Годишње награде Српског народног позоришта: за дириговање опере Пикова дама П. И. Чајковског и за праизведбу опере Милева А. Вребалов (2012), за Гала концерт поводом 150. годишњице рођења Рихарда Штрауса (2015), за редакцију партитуре и дириговања концертним извођењем опере Кнез Иво од Семберије Исидора Бајића (2016).
Данијела Кличковић
ИСИДОР БАЈИЋ (Кула, 1878 – Нови Сад, 1915) је већ као ђак гиманзије у Новом Саду помагао професору Јовану Грчићу у музичким пословима. У шестом је разреду почео да компонује, а у осмом дириговао ученичким хором. По повратку из Будимпеште, где је најпре студирао права, а затим Музичку академију, постао је редовни наставник појања и певања (1901-1915) у Великој српској православној гимназији у Новом Саду. Учио је ђаке и свирању на виолини, клавиру и тамбури, формирао гудачки и тамбурашки оркестар, дириговао гимназијским хором и помагао даровитим ученицима у њиховим првим композиторским корацима. Као резултат Бајићевог педагошког рада настао је Пројекат за промену учења појања и певања у Великој српској православној гимназији (1912). Основао је Музичку школу у Новом Саду (1909), после Школе пјенија Александра Морфидиса-Нисиса, прву институцију таквог типа на тлу Војводине.
Објављивао је текстове из области музике и музичке педагогије у скоро свим периодичним часописима и дневној штампи тог времена (Бранково коло, Летопис Матице српске, Застава, Слога), покренуо је нотну едицију Српска музичка библиотека и часопис Српски музички лист, написао је и објавио два уџбеника: Клавир и учење клавира (1901) и Теорија правилног нотног певања (1904). Записивао је народне и српске црквене мелодије и користио их у својим композицијама. Српско црквено појање је упоређивао са појањем других народа и предлагао његово редиговање српском епископу будимском – Лукијану Богдановићу (1907).
Компоновао је жанрове који су могли да нађу примену у времену у којем је живео: соло песме (Песме љубави, Албум песама у духу српских народних песмама, Српске народне песме из Мокрањчевих руковети, Сељанчице, Јесен стиже дуњо моја); клавирске композиције (За Косово-Куманово, за Сливницу-Брегалницу, Српска рапсодија); камерна дела (Песма без речи, Pizzicato polka, Романса); оркестарска дела (Магла пала, Елегија, Опроштајни поздрав Драги Ружицки); хорске композиције (Песма о песми, Ловачки збор, Божествена Литургија, Гусларева смрт, Из моје градине); комаде с певањем (Ђидо, Ракија, Мена, Дивљуша), оперете (Жртва љубави и Седам гладних година) и једну оперу (Кнез Иво од Семберије).
22:00
22:00 Конак Кнеза Тодорчета
Промоција антологије Тимочке крајине:
Звуци тимочке лире
Аутор: Горан Вучковић
Уметничко удружење Крајински круг
Учествују:
Томислав Мијовић, Др Миодраг Сибиновић, Др Љубиша Рајковић Кожељац, Адам Пуслојић, Вишеслав Живановић, Власта Младеновић, Драгољуб Фируловић, Михајло Васиљевић, Горан Вучковић, Милан Цаци Михаиловић
Антологија је избор који почива на чвршћим естетичким мерилима у односу на панораме и увек носи у себи и извесну дозу вредновања, но, мора се признати да је антологијски избор субјективни избор антологичара, не из разлога што приређивачи антологија не желе да направе објективан избор већ зато што се укуси приређивача разликују, а о укусима не треба расправљати.
У овој антологији заступљено је стотринаест песника који су рођени у Тимочкој крајини, имају објављену књигу поезије и песму која задовољава естетска мерила приређивача, јер како каже Богдан Поповић: „Ни код једног песника све песме немају исту вредност, има врхунских, али има и слабих песама. Зато и нема добрих песника већ добрих песама.“
У овој књизи заступљени су и аутори који пишу поезију за децу. Отвара је Бранислав Брана Цветковић са две прекрасне песме за најмлађе. Аутори су заступљени хронолошким редом, по години рођења, дакле, од краја деветнаестог века па до данашњих дана. Могуће је да у распеваној Крајини постоји још нека поетска збирка и још неки аутор који заслужује да се нађе у овој књизи, а до чијих песама и података нисам дошао; ако их има, таквима дугујем извињење и очекујем да ће тај мој могући грех отклонити неки будући антологичари.
Горан Вучковић
Уметничко удружење Крајински круг, основано у Неготину 1990. године, обједињује уметничку активност стваралаца рођених у Крајини, оних који у њој живе или су тематски инспиративно њој посвећени. Књижевне вечери, музички догађаји, изложбе ликовних радова и ликовна колонија Пена, само су део активности Удружења које се бави и издавачком делатношћу и има неколико уметничких пунктова: галерија Фирул у Неготину, галерија Пена на Ђердапу, галерија Дародавац у Кобишници, музеј Црна Крајина у Шаркамену … Сваке године Крајински круг додељује награду за стварлаштво Феликс Ромулијана. Досадашњи председници удружења били су: Томислав Мијовић, Адам Пуслојић, Зоран Милић, Мирко Петковић, Радомир Андрић, а актуелни председник је Драгољуб Фируловић.