11:00
11:00 Музички павиљон
Концерт: Класика у 11
Студенти Факултета музичке уметности, Београд
Факултет музичке уметности Универзитета уметности у Београду 2016. године обележава 79 година од оснивања. Као најстарија високошколска институција у области музичке педагогије, заслужан је за постављање темеља укупног развоја система музичког школства у Србији. Данас са 1044 студента и готово 200 наставника највећи је у региону и својим студијским програмима покрива све специјалности у области музике.
Студије су окренуте школовању професионалних музичара-извођача и музичких педагога, али укључују и композицију, музикологију, етномузикологију, спајајући поља уметности и друштвено хуманистичких наука. Настава на основним академским студијама на Факултету музичке уметности организована је на шеснаест студијских програма: Композиција, Дириговање, Соло певање, Клавир, Гудачки инструменти, (виолина, виола, виолончело, контрабас), Дувачки инструменти (флаута, обоа, кларинет, фагот, хорна, труба, тромбон и туба), Музикологија, Музичка педагогија, Музичка теорија, Етномузикологија, пет студијских програма у оквиру Полиинструменталног одсека (чембало, харфа, оргуље, гитара, удараљке), и Џез и популарна музика. Настава обухвата 26 студијских програма и организује се на свим нивоима студија: основним, дипломским и докторским у пољима уметности и друштвено хуманистичких наука, односно у областима музике и извођачких уметности, као и науке о уметности. Међу наставницима су најистакнутији српски уметници. Њихови најбољи студенти представиће се на програму Мокрањчевих дана – Класика у 11. Придружујући се европској пракси одржавања концерата на отвореном, они ће представити своје умеће, таленат и незамењиву енергију младости. Позивају вас да се уверите у моћ музике којој посвећују свој живот и посетите њихове концерте на централном тргу у Неготину
12:00
12:00 Мала сцена биоскопа Крајина
Научна трибина:
Мокрањчево дело у светлу савремених богослужбених и
уметничких елемената музике православног Истока
Предавач: др Богдан Ђаковић, музиколог
Богдан Ђаковић, музикологи хорски диригент (Нови Сад, 1966), дипломирао је на одсеку за музикологију Факултета музичке уметности у Београду. Магистрирао је са темом Развој хорског певаштва у Новом Саду између два светска рата (1918–1941) и одбранио докторску дисертацију под називом Функционални и стилско-естетски елементи у српској духовној музици прве половине двадесетог века 2013. године на Академији уметности у Новом Саду, где делује у звању редовног професора за област Познавање хорске литературе. У Новом Саду је 1987. године основао црквено певачко друштво Свети Стефан Дечански, а потом и Хор саборне цркве Свети Георгије који и данас води. Повремено ради са Камерним хором Академије уметности из Новог Сада, а од 2009. године и са фестивалским хором КоторАрт-а (Црна Гора). Као асистент академика Димитрија Стефановића од 1993. године учествује у раду летњих школа црквене музике Корнелију у спомен. Од 2000. године је и предавач на овим семинарима. Године 2014. био је гост-диригент једног од најбољих светских вокалних ансамбала за стару и нову музику Cappella Romana из Портланда (Орегон, САД) изводећи серију целовечерњих концерата српске духовне музике (Sacred Songs of Serbia). Почетком 2015. године у Антверпену у оквиру белгијске хорске асоцијације Koor&Stem одржаo je радионицу Orthodox Choral Church Music. Интензивно је посвећен унапређењу интеркултурног и међурелигијског дијалога. У том циљу је развио сарадњу са више европских хорова, редовно учествујући на међународним сусретима хришћанске омладине TAIZE и активно партиципирајући у раду европске хорске асоцијације Europa Cantat. Уметнички је директор фестивала Cantat Novi Sad.
Текст Мокрањчево дело у светлу савремених богослужбених и уметничких елемената музике православног Истока, покушава да означи место Мокрањчевог црквеног хорског опуса у односу на савремене тенденције унутар богослужбене и концертне црквене музике водећих помесних Православних Цркава (Русија, Грчка, Финска, православне заједнице у Америци…), како у односу на стилско-конструктивне и естетске елементе, тако и у односу на тенденцију „саборног“ поједностављења музичке молитве, кроз одбацивање романтичарских и других новијих „историцизама“ овог жанра, те кроз повратак једногласном традиционалном или „предањском“ певању унутар све изразитије доминације неовизантијских струја. Дефинишући још једном „класичну“ вредност и позицију Мокрањчевог опуса унутар националног корпуса српске црквене хорске музике, управо различити видови новијег теолошко-религијског дискурса богослужбене црквене праксе снажно оспоравају, негде у самој пракси и условно речено, негирају естетско-литургијске домете његовог уметничког дела. Кроз тумачење главних повода таквих побуда, као и кроз осведочење успешности својеврсног историјског „преживљавања“ Мокрањчеве музике унутар нових околности, даје се један објективан позитиван поглед на стваралаштво овог аутора унутар сложеног мозаика уметничких елемената у оквирима Српске Православне Цркве. Класични квалитет склада форме и садржаја, суптилан однос између локалног и универзалног, те богонадахнути баланс између светог и естетског могуће сагледан и кроз истовремено дејство функционалног и уметничког елемента, гарантује изванредну, усуђујемо се рећи, над-историјску вредност црквене хорске музике Стевана Стојановића Мокрањца.
13:00
13:00 Мала сцена биоскопа Крајина
Промоција документарног филма:
Довољно за бесмртност
Аутори: Ана Ђорђевић, Бојана Радовановић, Милош Браловић и Стефан Савић
Идеја водиља пројекта 100 година касније, посвећеног стогодишњици од смрти Стевана Стојановића Мокрањца, а започетог 2014. године, била је да се кроз разговор са бројним музичким стручњацима (музиколозима, композиторима, диригентима и музичким теоретичарима) сагледа значај и утицај утемељивачког, композиторског и педагошког рада најзначајнијег српског композитора. На основу материјала прикупљеног кроз интервјуе направљен је сценарио за филм Довољно за бесмртност, који у самосталној изради потписују млади музиколози, свршени студенти мастер студија и докторанти Факултета музичке уметности у Београду. За постпродукцију је задужен Стефан Богнар.
Повод за реализацију овог документарног филма представља својеврсна апатија у коју је запала културна јавност у Србији у последњих неколико година. Будући да, осим фестивала Мокрањчеви дани који се сваке године одржава у Неготину, није било реализовано заједничко обележавање годишњице Мокрањчеве смрти на нивоу културних и школских институција, желели смо да допринесемо обележавању и дамо импулс даљим сличним акцијама и пројектима у којима ће учествовати већи број удружених учесника и институција. Такође, сагледавањем постојећег материјала о Стевану Мокрањцу, дошли смо до закључка да се оваквој врсти документарне грађе до нашег пројекта практично није придавала већа пажња, те је реализација филма Довољно за бесмртност свакако дала јединствен резултат.
Битно је нагласити да смо приликом израде интервјуа имали прилику да разговарамо са цењеним стручњацима и музичарима, међу којима су: академик Дејан Деспић, проф. др Роксанда Пејовић, проф. др Надежда Мосусова; диригенти – Младен Јагушт, Бојан Суђић, Тамара Адамов-Петијевић; композитори – Рајко Максимовић, Зоран Христић, Властимир Трајковић, Зоран Ерић, Светислав Божић, Александар Вујић, Минта Алексиначки и други; музиколози – др Соња Маринковић, др Тијана Поповић Млађеновић, др Ана Стефановић и други. Имајући у виду ограничено трајање једног филмског остварења, са једне стране, а, са друге, обимност материјала до којег смо дошли (готово 30 учесника), у плану је уређивање и издавање књиге комплетних интервјуа, како би велика количина драгоцених информација и идеја била обједињена на једном месту и тако нашла свој пут до шире јавности. Сценарио филма базира се на исечцима из интервјуа који су подељени у неколико тематских целина – Стваралаштво, Утицај на потоње генерације, Рецепција, Обележавање годишњице смрти.
Група аутора – Ана Ђорђевић, Бојана Радовановић, Милош Браловић, Стефан Савић – бележи неколико пројеката и достигнућа у свом заједничком раду. Међу њима су пројекат младих српских музиколога Како се сећамо „нашег“ Мокрањца? Репрезентације и рецепције Стевана Стојановића Мокрањца у српској култури XXI века, који је реализован на 49. Мокрањчевим данима у Неготину 2014. године у сарадњи са колегама са докторских студија музикологије ФМУ, објављивање заједничких радова у часопису Мокрањац на тему заступљености Стевана Мокрањца у градиву средњих школа (музичких, гимназија и других), учешће на 18. Педагошком форуму сценских уметности (2014) и објављивање радова у зборнику Форума, те презентације поводом најаве филма Довољно за бесмртност на самосталним предавањима, у оквиру студентских трибина (ФЕСТУМ, 2014) и на научним скуповима (Бања Лука, 2016).
Аутори се такође свесрдно и савесно баве прикупљањем, презервацијом нотног, видео и аудио материјала српских композитора, те њиховим објављивањем путем интернета. Наиме, ова група младих музиколога стоји иза првог канала на YouTube платформи који промовише музику искључиво српских композитора (види на: https://www.youtube.com/channel/UCIo2x4lsZwUA9O4YXa0uPGQ, Serbian Composers Channel) и прве странице која заступа достигнућа српске уметничке и филмске музике на друштвеној мрежи Facebook (види на: https://www.facebook.com/SerbianComposers/?fref=ts,Српски композитори / Serbian Composers) .
20:00
20:00 Дом културе
Горан Марковић
Мале тајне
Музика: Зоран Симјановић
Комад са глумом, певањем и плесом
Опера и театар Мадленианум
Текст и режија: Горан Марковић
Оригинална музика: Зоран Симјановић
Сценограф: Небојша Брадић
Костимограф: Драгана Огњеновић
Кореограф: Мирко Кнежевић
Дизајн светла: Срђан Јовановић
Асистент редитеља: Маша Нешковић
Асистент сценографа: Славица Марковић
Аутор текста сонгова: Бранко Стевановић
ЛИЦА
Ерих Хецл_Предраг Ејдус
Петар Радовановић_Вojин Ћетковић
Аугуст фон Мајстнер_Тихомир Станић
Димитрије Стакић_Срђан Тимаров
Јоаким Васерман_Петар Бенчина
Анкица Станковић_Андријана Оливерић
Видосава Вида Росић_Бранислава Подрумац
Душан Станковић_Миодраг Радоњић
Вукашин Танасковић_Милош Анђелковић
Лазар Лаза Драчо_ Раде Ћосић
Кристифор Кића Калуђеровић_Андрија Кузмановић
Бенд Hot Club Belgrade:
Бранко Маћић, Владимир Никић, Филип Крумес, Милан Јефтић, Небојша Пешић, Никола Докић
Плесни ансамбл:
Хелена Петровић, Јелена Боровић, Ирена Максимовић
Инспицијент: Весна Ћурчић-Петровић;
Организатор: Милена Моравчевић;
Музичка припрема: Драгана Анђелић-Буњац
Суфлер: Јована Ђокић;
Снимање музике: Зоран Узелац;
Аудио реализација: Душан Арсикин
Видео реализација: Звонимир Јелушић;
Реализација светла: Владимир Крунић
Мајстор позорнице: Милан Ћирић
Шминка и фризура: Мирјана Ракић;
Гардероба: Тања Вуксановић и Миладин Павићевић
Мале тајне на нашој сцени
…Дружина уметника решена да у најтежим данима оснује позориште у Београду, суочава се са предратним немиром, учествује и делује у току Другог светског рата, прави представу када падају бомбе по окупираној престоници, када се спасавајау голи животи, када се моли, плаче, бори и посеже за оружјем. Доба немачких окупатора, шпијунских провала, богатство духа чудесних мецена уметности, део су приче која следи уз низ ликова од којих су многи стварни и чине колоплет драме, али и љубави која расте у окриљу крвавих догађаја. Судбине јунака прати ретроспектива наше „забавне“ музике која је у то време стицала све већу популарност, па жанр дела, означен као „комад с певањем“, прати тај чудесни пут настајања позоришног комада, али и позоришних институција у ослобођеном Београду паралелно с развојем наше музике …
…Љубав и смрт, необични развој ликова, као и настанак позоришта, постојање свих слојева људи буржоазије и богаташа, младих комуниста, немачких окупатора, војника, лепих, младих девојака чине драму узбудљивом, а разрешење неочекиваним. Музика тога доба чини овај комад јединственим. Када драмска догађања досегну врхунац, онда проговори музика, а њу је компоновао Зоран Симјановић, један од наших најплоднијих стваралаца… Др Бранка Радовић
Аутор о делу
Главно лице овог комада је позоришна дружина, драмска трупа која је стварно постојала. Настала пред Други светски рат, трупа је деловала током рата и после њега и била је покретачка снага Београдског драмског позоришта у његовим славним годинама, а распала се крајем педесетих година прошлог века, непосредно пошто је учествовала у рађању једног новог театра – Атељеа 212.
Начин на који представљам ову хронику примерен је драмској форми: бавим се појединачним судбинама њених актера, али истовремено посматрам шта се дешава са друштвом кроз тај двадесетогодишњи период. Наравно, интересује ме и феномен самог позоришта и глуме као најчудније од свих уметности. Због тога су у првом плану глумци, њихови животи, уметничке фазе кроз које пролазе, личне драме и све оно што чини живот иза позоришне завесе.
Паралелно с развојем приче, догађаје прате шлагери из те епохе. Можда је важно напоменути да су Мале тајне и својеврсна ретроспектива забавне музике у периоду од 1939, када наша прича почиње, за време рата и немачке окупације, па све до 1958, када се наша прича завршава. Можда би требало додати и плес, важан сегмент ове врсте позоришног изражавања. Ова комбинација изнедрила је жанр који бих могао назвати комад с певањем и плесом. То је најближа одредница. Мале тајне нису ни драма, нити мјузикл, већ нешто треће.
Горан Марковић (1946, Београд), студирао је филмску режију у Прагу од 1965. до 1970. године. До 1976. године је за потребе телевизијског програма радио документарне, а потом је почео да снима игране филмове: Специјално васпитање, Национална класа, Мајстори, мајстори, Вариола вера, Тајванска канаста, Већ виђено, Сабирни центар, Тито и ја, Урнебесна трагедија, Србија године нулте, Кордон, Турнеја и Фалсификатор. Опробао се и као редитељ позоришних представа: Пазарни дан А. Поповића, Београдска трилогија Б. Србљановић, Поморанџина кора М. Пелевић, Терапија Ј. Цветановског и Златно теле Иљфа и Петрова. Аутор је позоришних комада: Турнеја, Говорна мана, Осма седница или живот је сан, Парови, Villa Sachino, Пандорина кутija и Делиријум тременс, Фалсификатор и Доктор Д. Последња четири дела сам је и режирао. Објавио је књиге: Чешка школа не постоји, Тито и ја, Година дана, Осма седница и друге драме, Мале тајне и Измишљени живот. Професор емеритус је на Факултету драмских уметности у Београду.
Небојша Брадић (1956,Трстеник), дипломирао је на Факултету драмских уметности у Београду. Од 1981. до 1996. године радио је као редитељ, уметнички директор и управник Крушевачког позоришта. У сезони 1996/97. је био управник Атељеа 212, од 1997. до 1999. управник Народног позоришта у Београду, а од 2000. до 2008. управник и уметнички директор Београдског драмског позоришта. Функцију Министра културе и информисања у Влади Републике Србије обављао је од 2008. до 2011. године. Режирао је више од 80 представа у српским, хрватским, словеначким, босанским и грчким театрима, са посебним афинитетом за савремену домаћу литературу и драматизацију (Проклета авлјиа, Дервиш и смрт, Златно руно, Корени, Тврђава, Последња пловидба) као и опере и мјузикле (Nanna, Кармен, Јадници, Ребека, Буђење пролећа). Његове представе игране су у позориштима бивших југословенских република, широм Европе и у САД. Оснивач је Београдског фестивала игре и Дунавфеста. Аутор је драма: Мој брат и Ноћ у кафани Титаник. Радио је сценографије оперских, балетских и драмских представа. Аутор је бројних есеја о позоришту и литератури. Био је професор глуме на Академији лепих уметности у Београду. Добитник је значајних домаћих и иностраних награда: девет награда за режију на Сусретима позоришта Србије Јоаким Вујић, Стеријине награде за најбољу савремену сценску адаптацију, драматизацију и режију, награда за најбољу режију на Јоакиминтерфесту и Међународном фестивалу класике у Вршцу, прстен са ликом Јоакима Вујића за изузетан допринос развоју Књажевско-српског театра, Златни витез за режију представе Златно руно Б. Пекића у Москви, награда за драматизацију представе Дервиш и смрт Меше Селимовића у Истанбулу итд.
Реч композитора
Када ми је Горан рекао да хоће да ради Мале тајне као комад с певањем (ми мислимо да је то идеално за Србију) одмах смо приступили дискусији о томе какава је то музика која се простире од 1939. до шездесетих година 20. века. У почетку смо размишљали да би то требало да буду шлагери из тог времена, а онда смо одлучили да то буду оригиналне композиције које ће личити на музику тог времена, а бити сами за себе хитови који могу да се певају и данас. Био нам је потребан тесктописац стихова за сонгове и нашли смо га у сјајном песнику Бранку Стефановићу. Дуго сам размишљао о оркестру који свира такву врсту музике која почиње од Ђанга Ренарта и Грапелија, па до шездесетих година рокенрола. Тај оркестар је Hot club of Belgrade и кад смо све то нашли, заокружили смо идеју. Трудио сам се да музика буде шлагерска, али и да има везе са радњом комада. Да ли сам успео, видећете сами.
Зоран Симјановић (1946, Београд), je дипломирао на Факултету музичке уметности у Београду. Рано је почео да се бави рок музиком и основао је неколико наших најпознатијих група (Силуете, Елипсе). Писањем сценске музике се бави од 1975. године. У своме стваралаштву је најдубље ослоњен на народне мотиве, електронску и рок музику. Компоновао је музику за 65 играних и више од 50 телевизијских филмова и серија, 45 позоришних представа и нешто више од 500 рекламних спотова у земљи и свету. Добитник је бројних награда у свим овим областима. Филмови за које је писао музику освајали су награде на највећим светским филмским фестивалима (Кан, Венеција, Монтреал, Манила, Сан Себастијан, Валенсија, Корзика, Истанбул). Писао је музику за представе у свим београдским позориштима, мјузикле Београдости, Рибе у мору, као и неколико кабареа. Сарaђивао je са Паолом Мађелијем у представu Мандрагола. Од 1993. године предаје примењену музику на Факултету драмских уметности, од 1999. до 2002. године је био ангажован на Факултету музичке уметности у Београду, а од 2000. до 2002. на Факултету драмских уметности у Цетињу. Предавао је и у филмској школи Дунав филма, Вишој електротехничкој школи, Академији уметности Браћа Карић, као и на Академији уметности у Бања Луци.
Добитник је награде града Београда за филм и радио-телевизијско стваралаштво за 2002. годину (за музику у филму Кордон Г. Марковића и за троструки ЦД под називом Једна тема – један филм), награде асоцијације филмских критичара FIPRESCI (најбоља музика у филмовима Турнеја и Фалсификатор Г. Марковића, 2009. и 2013), награде Лифка на Палићком фестивалу европског филма (2012), награде фестивала Cinema City за допринос филмској уметности (додељена на концерту који је организовао поводом обележавања 100 годишњице смрти Стевана Мокрањца у Новом Саду (2014). Године 2013. су на концерту у центру Сава (поводом једног века српског играног филма) изведене Слике са филмова компоноване специјално за хор Collegium musicum, док је Београдска филхармонија на свом концерту извела, за ту прилику написану, Филмску свиту са 15 ставова (филмова). Његова New ideas симфонија изведена на Калемегдану, прва је симфонија написана и изведена у самосталној Републици Србији. Члан је Европске филмске академије (ЕФА), SACEM-a, француског удружења композитора као и ASIFE, светског удружења за анимирани филм.