XIII Фестивал, 1978. година. Одржан је први пут концерт духовне музике у неготинској Старој цркви. Био је то женски хор Collegium musicum, са Даринком Матић-Маровић, који је извео Мокрањчеву литургију. Требало је да прође још шест година да би се после много расправа и убеђивања одржао концерт и у Новој цркви, са истим диригентом и мешовитим хором „Бранко Крсмановић“. Требало је да прођу још три године, и затим концерти хора Радио Београда са Владимиром Крањчевићем 1988. и изнад свега лењинградски хор „Глинка“ са Владиславом Чернушенким на завршетку 24. Мокрањчевих дана, 1989. да Фестивал коначно освоји ове неготинске црквене просторе за концерте духовне музике.
XIV Фестивал донео је сталну музејску поставку „Живот и дело Стевана Мокрањца“ која је од те године 1979. допуњавана његовим личним предметима и која се и дан данас налази у његовој родној кући. Број музичких концерата је удвостручен у односу на почетне године и за тих 14. година трајања приређено је преко 100 концерата, на којима су изведена дела преко 200 композитора. Више од трћине музичког програма извели су хорови – 40 хорова из тадашње Југославије и из иностранства. 1979. последњи пут је поворка фолклорних група прошла кроз град.
XV Фестивал – 1980. година. Нестали су скупови етнолога и фолклориста који су преовладавали у првих неколико година и преостале су музиколошке трибине – Симпозијум, који је сачуван до данас, додуше са повременим прекидима или у измењеним облицима, са циљем обогаћивања писане речи, не само о Мокрањцу већ и укупном музичком стваралаштву пре и после Мокрањца. 1980-те у башти-дворишту Мокрањчеве постављена је стојећа скулптура компзитора пред којом се отада догађа само отварање фестивала, говори, беседе, полагање венаца… Небојша Митрић, вајар, аутор је и Мокрањчеве статуете која се сваке године додељује победнику Натпевавања који победом стиче право на целовечерњи концерт наредне године.
XVIII Фестивал, 1983. година – први пут је уведен „Портрет композитора“.Приказан је, кроз разговор са композитором и његову музику, лик Василија Мокрањца, затим следеће године сусрет са Станојлом Рајичићем, затим Бруном Бјелинским. Те 1983. године установљен је и посебан вид програма под називом „Музика народа Југославије“, када су посебне екипе извођача представљале музичку баштину и савременост своје средине, који је трајао неко време.
Уз стогодишњицу Хајдук Вељкове погибије, историјске личности неготинске Крајине, херојског браниоца Неготина из 1813. године откривен је , у време фестивала споменик посвећен овој легенди неготинској, у самом центру града.
Нове Програмске Комисије одустајале су кроз године трајања Фестивала од старих идеја и окретале се новим. Монументална вокално -инструментална дела долазила су лагано на Мокрањчеве дане, као Хендлов „Месија“-хор и оркестар РТБ са Владимиром Крањчевићем, 1985. (XX Фестивал), или „Кармина бурана“ Карла Орфа, 1986. (XXI Фестивал) у хали неготинског предузећа „Крајина Вино“ (уз седење на винарској амбалажи покривеној картонима) и они су концепцијски у потпуности сазревали постајући све више Фестивал који тежи да своје име и име Мокрањца изнесе ван граница, јер је Мокрањчево дело одавно прешло наше границе. XX Фестивал, коначно је свој почетак померио на ранији датум, како би се избегла свака временска подударност са вашаром. Концертима на отвореном простору-двориште Мокрањчеве куће и Старе Цркве, бубњање звучника вашарске музике чинило је нежељену пратњу а и публика је иначе већ била сасвим различита.
XXV Фестивал, (1990) добио је коначно репрезентативан простор у новоизграђеној згради Дома културе „Стеван Мокрањац“ у центру Неготина, са изузетном сценом, 570 седишта у партеру и балкону, са гардеробама и пратећим техничким условима.
Фестивал „Мокрањчеви дани“ постао је престижни музички Фестивал и част сваког позваног извођача да учествује у њему.