Поред Десете руковети, хорски скерцо Козар обележава највиши домет Мокрањчевог стваралаштва. Но, док се у Руковетима радило о хармонизовању постојећих мелодија, премда на високом ступњу уметничкe стилизације, овде су мелодијски мотиви двеју народних песама (Циганчица и Крај Вардара стајаше) слободно разрађени и, с  новим текстом (који вероватно потиче од Милована Глишића), стопљени снагом ауторове оригиналне инвенције у изванредно успелу целину. Та чињеница - уз формалну јасноћу, мелодијску пластичност, хармонску и контрапунктску занимљивост, као и рељефно, реалистичко сликање ситуације, - даје Козару посебно место нс само у Мокрањчевом опусу већ и у целој српској хорској литератури.