Стеван Ст. Мокрањац је класик српске музике, њена најистакнутија личност на прелазу из XIX у XX век, протагониста нашег националног музичког смера
Родио се 9. јануара 1856. у Неготину. Завршивши гимназију у Београду, уписао се под утицајем позитивистичких идеја Светозара Марковића на Природно-математички одсек Велике школе. Преовладала је, међутим, склоност према музици. Још као гимназијалац постао је члан Београдског певачког друштва. Ово друштво му је, видећи у њему потенцијалног наследника Корнелија Станковића, омогућило да 1879. оде на музичке студије у Минхен, код Ј. Рајнбергера. Године 1883. је због једног инцидента изгубио државну стипендију, па је морао да прекине студије, али их је наставио 1884/85. у Риму, код А. Паризотија, a 1885-87. на Конзерваторијуму у Лајпцигу, код С. Јадасона и К. Рајнекеа.
Од тада започиње Мокрањчева дугогодишња и многострана делатност у Београду. Већ 1884. је афирмисан као хоровођа певачког друштва "Корнелије Станковић", а од 1887. до краја живота је диригент Београдског певачког друштва, које под његовим вођством достиже висок уметнички ниво. Са тим друштвом је остварио многобројне концертне наступе и турнеје по Србији, другим јужнословенским земљама и страним државама, нашавши се у улози својеврсног културног амбасадора Србије (1893 - Дубровник, Цетиње; 1894 - Солун, Скопље, Будимпешта; 1895 - Цариград, Софија, Пловдив; 1896 - Петроград, Москва, Кијев; 1899 - Берлин, Дрезден, Лајпциг, 1910 - Сарајево, Сплит, Цетиње; 1911 - Трст, Ријека, Загреб). Повремено је водио и друге хорове (Типографско певачко друштво "Јакшић", Српско-јеврејско певачко друштво).
Мокрањчева је активност вишестрана. Година 1887-1900. радио је као наставник музике у Првој београдсkој гимназији, а од 1901. у Богословији.
Под окриљем Београдског певачког друштва основао је 1899, заједно са Станиславом Биничким и Цветком Манојловићем, Српску музичку школу у Београду (данашњу школу "Мокрањац"), прву сталну музичку школу у тадашњој Србији, чији је директор и професор био до краја живота. Са Ф. Мелхером, Ст. Шрамом и Ј. Свободом утемељио је први гудачки квартет у Србији, који је својим деловањем 1889/93. одиграо пионирску улогу у неговању камерног музицирања у нашој средини. Приликом оснивања Удружења српских музичара (1907) изабран је за председника. Посебно признање му је одато избором за дописног члана Српске краљевске академије (данас САНУ) 1906. године. Због болести је од 1912. постепено напуштао дужност хоровође Београдског певачког друштва. Смрт га је затекла у ноћи између 29. и 30. септембра 1914. у Скопљу, где се са породицом склонио када је избио Први светски рат.
|
