Са незнатним изузецима (неколико соло песама, музика за комад с певањем Ивкова слава, пет фуга за гудачке инструменте из времена студија), цео Мокрањчев опус припада области хорске музике. У својих петнаест руковети створио је класичне обрасце уметничке стилизације народног мелоса и дефинитивно учврстио национални смер у српској музици. Типу руковети припадају и Приморски напјеви, затим циклуси мађарских и руских песама настали поводом турнеја Београдског певачког друштва по одговарајућим земљама, као и неколико турских и румунских песама. Мање су значајне његове композиције на текстове уметничке поезије. Посебно место припада духовитом хорском скерцу Козар, једном од његових најбољих остварења, које означава виши степен стваралачке примене фолклорних мотива.
Мокрањац је посветио велики део свог стваралаштва православној духовној музици, највећим делом заснованој на традиционалним напевима српског црквеног појања. Ту се, пре свега, истиче монументална Литургија (Божанствена служба св. Јована Златоустог), затим Опело, Акатист, Две песме на Велики петак, Три статије, Тебе Бога хвалим, Величаније св. Сави и друга дела, која по својим квалитетима стоје равноправно са његовим најбољим композицијама из области световне музике.
Са Мокрањчевим композиторским стваралаштвом у тесној је вези и његов мелографски рад: записи народних мелодија са Косова (посмртно објављен само мањи део), збирка Народне песме и игре са мелодијша из Левча, као и две значајне збирке записа црквених напева: Осмогласник и Страно пјеније. Предговори за Народне песме... из Левча и Осмогласник прве су етно-музиколошке студије у Србији.
Шта је то што чини да су Мокрањчева дела и данас жива и свежа, док су многи други српски композитори његовог времена већ готово заборављени? Разлог свакако није само у чињеници да се готово целокупан његов опус заснива народном (односно, традиционалном духовном) мелосу, јер ту Мокрањац није усамљен. Још средином XIX века је Корнелије Станковић прокламовао романтичарску тезу да српску уметничку музику треба градити на темељима српске народне музике. Даворин Јенко, преневши у Србију дух словеначког читалничког препорода, трудио се да се сроди са музичким фолклором своје нове домовине. Јосиф Маринковић - једини који се по композиторском формату може упоредити са Мокрањцем обогатио је овај национални стил артистичким квалитетима. Мокрањац је, међутим, дубље од свих њих проникао у дух народне мелодије, истакавши својом уметничком стилизацијом све оне вредности које се крију у делу анонимног народног ствараоца. Поузданим осећањем одабирао је из фолклорне ризнице оно што је у њој највредније и што најбоље дочарава наше поднебље, дух и живот нашег народа. У томе се сагледавају елементи реалистичког приступа и свакако да није случајно што се почетак Мокрањчевог рада временски поклапа са процватом реализма у српској књижевности.
Народне мотиве је заоденуо у рухо чистог, богатог и звучног хорског слога и пробраних хармонија које изврсно одговарају карактеристикама фолклорне мелодике, и уоквирио их у заокругљене, дотеране музичко-формалне целине. Тако је "обрађивање" народних мелодија постало равно оригиналном композиторском стварању, а Мокрањац је још кроз више деценија био узор и полазна тачка свима онима српским композиторима који су своја стремљења усмеравали ка националном музичком изразу: од Станислава Биничког, Петра Крстића и Исидора Бајића, преко Петра Коњовића, Милоја Милојевића, Стевана Христића и Косте Манојловића, до Марка Тајчевића, Миленка Живковића или Светомира Настасијевића. Таквих композитора је било и у каснијим генерацијама, а Мокрањчев утицај није мимоишао ни поједине композиторе националног смера других јужнословенских народа.
|
