Beћ cy Мокрањчеви претходници y српској музици радо повезивали обрађене народне мелодије у "смеше", "сплетове", или - како Јосиф Маринковић назива своје композиције те врсте - "кола". Но, тек са Мокрањцем тај музички род достиже своју зрелост, под поетичним именом Руковети, које ће постати синоним за заиста уметнички обрађен и oргански јединствен хорски циклус народних песама. Милоје Милојевић вели да су Мокрањчеве Руковети "велике вокалне рапсодије", "наше народне баладе и романсе", a no Миленку Живковићу оне су "наш музички епос у коме су опевани наши људи и предели, наше нарави и обичаји, судбинска повезаност нашег човека за родну груду...".

         Петнаест Руковети, насталих у распону од четврт века (1883-1909), одражавају Мокрањчев развојни пут и све битне карактеристике његовог стваралачког лика. Узимајући за њих песме како из Србије у тадашњим границама - пре балканских ратова (што означава поднасловом Из  моје домовине I-VI и ХШ руковет), тако и из Старе Србије (VII, XI), са Косова (VIII, XII), из Црне Горе (IX), Македоније (X, XV), Босне (XIV), а за Приморске напјеве из Хрватског приморја, Мокрањац је пружио доказе о ширини својих националних схватања.

         Уметнички квалитети Руковети заснивају се на више чинилаца. Мокрањац, пре свега, бира песме са изразитим ритмичким и мелодијским профилом; код њега се, између осталог, први пут у нашој уметничкој музици појављују мешовити, несиметрични тактови, карактеристични нарочито за фолклор јужне Србије и Македоније. Трагајући за адекватним тумачењем латентних хармонских особина народних мелодија, он - нарочито у позним Руковетима - неретко замењује европеизовано дурско-молско схватање модалним решењима, укључујући и специфично осцилирање између два равноправна тонална центра. Иако је хорска фактура претежно хомофона, евидентна је брига за мелодијску линију сваког појединог гласа; као успели контраст делују местимичне нена-метљиве а ефектне канонске имитације. Уместо да - као већина његових претходника - све строфе једне песме обради на исти начин, Мокрањац радо примењује варирање у хармонизацији и хорској фактури, реалистички дочаравајући садржај (нпр. увођење солиста или смена мушког и женског хора као интерпретација дијалошких момената у тексту) и психолошки продубљујући израз. Најзад,  док грађа неких раних Руковети (I, III, V) услед великог броја употребљених песама (до 10) делује донекле рапсодично, у каснијим се тај број ограничава на 4-5, а смишљен распоред контраста у њиховом темпу и карактеру не само да обезбеђује чврсту кохерентност целине, већ и буди асоцијације на инструменталне облике (сонатни или свитни циклус).


         Све Руковети извео је први пут сам Мокрањац, и то - изузев Прве - са Београдским певачким друштвом; од Једанаесте надаље то се редовно догађало на традиционалном концерту уочи Нове године (13. јануара по новом календару).