Означена као Песме из Старе Србије, Једанаеста руковет (1905, прво извођење 13. јануара 1906) подсећа на Осму по распореду темпа, који одговара шеми Allegro - Adagio - Scherzo - Finale. Уз тo je формална заокруженост потпомогнута тоналним јединством оквирних песама - обе су у F-duru.  Уводна песма Писаше ме,  Стано мори  тече у сталном смењивању мушког и женског хора, што је сугерирано дијалогом у тексту. Следећа, велом дубоке сете превучена Црни горо, спада у најуспелије Мо-крањчеве лагане ставове; њу ће касније Петар Коњовић користити као основни лајтмотив своје опере Коштана. Ритмички веома изразита трећа песма Ој, Ленко, Ленко такође је конципирана у виду дијалога, са занимљивим припевима у женском хору (које је вероватно Мокрањац додао изворној народној мелодији).  А затим се - после кратке реминисценције на Црни горо - надовезује раздрагано коло Калугере, црна душо које води руковет бриљантном свршетку.