Четрнаеста руковет (1908, прво извођење 13. јануара 1909) доноси песме из Босне, тачније из босанског урбаног фолклора, које се одликују ме-лодијском ширином и неретко мелизматичношћу. To се односи на прву песму Кара мајка Алију, у тону баладе са енергичним унисоно-почетком, на меланхоличну и хармонски богату другу песму Свака тица у шумици, а нарочито на четврту Што номи се Травник замаглио, неуобичајено широког распона мелодијске линије, хармонизоване у хомофоном, ванредно звучном хорском слогу. Њима контрастирају жив покрет, прозрачна звучност и гипка полифонија треће песме Дјевојка виче, док у последњој песми Узраст'о је зелен бор у свакој строфи лагани увод претходи живахном језгру напева. Могуће је да је случајност што почеци свих песама изузев треће показују мелодијску или ритмичку сличност, али и то је елемент који доприноси целовитости циклуса.