У Деветој  руковети (1896) обједињене су четири песме из Црне Горе.  Изузев широко распеване прве Пољем сењија, обрађене у богатој хармонској полифонији, све остале су аскетски лапидарне у краткоћи својих напева и скучености мелодијског обима - што је карактеристика музичког фолклора овог кpaja, но баш због тога интензивне у својој кондезованој експресивности. Стога су наметале једноставну обраду, али и несвакидашња хармонска решења, па архаичним призвуком одишу и Роса плете русе косе и Лов ловили грађани, а нарочито завршна песма  У Ивана господара, чији мелодијски обим не премаша терцу, а несиметрично грађене фразе се константно завршавају на дисонантном секундакорду, који има корен у сазвучју секунде из народног двогласног певања (ту је, међутим, Мокрањац преузео хармонизацију коју је истој песми дао чешки мелограф Лудвик Куба у cвojoj збирци црногорских песама).