Прва руковет (1883, први пут изведена 1884. са хором „Корнелије Станковић“) једина је која је у оригиналу написана за мушки хор. Она одаје бујни темперамент младог аутора, али и још непотпуно владање обликом у којем се први пут окушава: обилност материјала (9 песама) иде науштрб целовитости форме. Мокрањац се, међутим, труди да вишеструким понављањем појединих напева постигне унутрашњу повезаност, за шта је имао узор у Маринковићевим Колима. Тако, две строфе прве песме Бојо ми, Бојо, дате у крепком унисону, уоквирују распевану другу Јарко сунце, дајући јој улогу гаквог трија, а реминисценције на прву и елегичну трећу песму Што ти је, Стано мори (са соло тенором) појавиће се касније, пред завршном песмом. Живахна четврта песма Каравиље, лане моје већ показује типични Мокрањчев поступак градације кроз неколико строфа, а скерцозна шеста Рече чича је интересантна по доследном мотивском спровођењу рефрена „дуду, реду“ у пратећим гласовима. У дуету солиста – тенора и баса Протужила Пембе Ајша примењен је понешто натегнуто – поступак обртајног контрапункта. Свакако је најуспелија широко разрађена завршна песма Имала баба, која не само што доноси ефектан врхунац читавог дела, него и најављује будуће Мокрањчево мајсторство у коришћењу могућности хорског ансамбла.