Најобимнија међу свима (десет песама), Пета руковет (1892, изведена први пут 4. маја 1893) представља први врхунац у Мокрањчевом стварању све товне музике. Упркос разноврсности материјала, целина делује врло компактно, захваљујући широко конципираној обради појединих песама, чиме су добијене крупне тематски хомогене површине, и варирању строфа – већином у смислу поступне градације – које омогућује велике динамичке лукове. Примењено је и већ познато међусобно преплитање песама (прве две – Шта то миче и А што си се, односно две претпоследње – Ој, ђевојко и Вишњичица). У служби дочаравања личности у дијалогу налазимо разговор солиста (сопран и тенор у трећој песми Коња седлаш) или хорских група (пасторална седма песма Ој, за гором, са укусним полифоним детаљима, и разиграни, мотивски богато обрађени финале Ајде мори, момичето, развијен у ефектну коду). Градацију путем варирања хорске фактуре употребио је Мокрањац у четвртој песми Повела је Јела, што ће се после елегичне Мој се драги на пут спрема – у још изразитијем виду поновити у шестој – Леле Стано моpи, песма кроз шест строфа израста од тихог уни-соно-почетка до драматске кулминације у завршници, дате волуминозним звуком шестогласног хора, и предстаља један од најупечатљивијих ставова у Руковетима.
V РУКОВЕТ ПРЕУЗМИ ТЕКСТ