…из опуса…
Стваралаштво Стевана Стојановића Мокрањца обухвата неколико музичких области. На плану вокалне музике Мокрањац пише дела световне и духовне музике, сценску музику за потребе позоришта, дечије песме, соло песме на стихове познатих српских песника и неке српске народне обрадне кајде. Од инстументалне музике то су 5. фуга као обавезне композиције на студијама у којима Мокрањац показује добро познавање контрапункта, компонује за гудачки квартет.
Мокрањац се бавио и мелографским радом и бележи народне песме из свих јужнословенских народа. О музичком фолклору пише и теоретске радове. Мокрањац се практично бавио и камерном музиком јер је био један од чланова првог српског гудачког квартета.
РУКОВЕТИ
Beћ cy Мокрањчеви претходници y српској музици радо повезивали обрађене народне мелодије у „смеше“, „сплетове“, или – како Јосиф Маринковић назива своје композиције те врсте – „кола“. Но, тек са Мокрањцем тај музички род достиже своју зрелост, под поетичним именом Руковети, које ће постати синоним за заиста уметнички обрађен и oргански јединствен хорски циклус народних песама. Милоје Милојевић вели да су Мокрањчеве Руковети „велике вокалне рапсодије“, „наше народне баладе и романсе“, a no Миленку Живковићу оне су „наш музички епос у коме су опевани наши људи и предели, наше нарави и обичаји, судбинска повезаност нашег човека за родну груду…“.
Петнаест Руковети, насталих у распону од четврт века (1883-1909), одражавају Мокрањчев развојни пут и све битне карактеристике његовог стваралачког лика. Узимајући за њих песме како из Србије у тадашњим границама – пре балканских ратова (што означава поднасловом Из моје домовине I-VI и ХШ руковет), тако и из Старе Србије (VII, XI), са Косова (VIII, XII), из Црне Горе (IX), Македоније (X, XV), Босне (XIV), а за Приморске напјеве из Хрватског приморја, Мокрањац је пружио доказе о ширини својих националних схватања.
Уметнички квалитети Руковети заснивају се на више чинилаца. Мокрањац, пре свега, бира песме са изразитим ритмичким и мелодијским профилом; код њега се, између осталог, први пут у нашој уметничкој музици појављују мешовити, несиметрични тактови, карактеристични нарочито за фолклор јужне Србије и Македоније. Трагајући за адекватним тумачењем латентних хармонских особина народних мелодија, он – нарочито у позним Руковетима – неретко замењује европеизовано дурско-молско схватање модалним решењима, укључујући и специфично осцилирање између два равноправна тонална центра. Иако је хорска фактура претежно хомофона, евидентна је брига за мелодијску линију сваког појединог гласа; као успели контраст делују местимичне нена-метљиве а ефектне канонске имитације. Уместо да – као већина његових претходника – све строфе једне песме обради на исти начин, Мокрањац радо примењује варирање у хармонизацији и хорској фактури, реалистички дочаравајући садржај (нпр. увођење солиста или смена мушког и женског хора као интерпретација дијалошких момената у тексту) и психолошки продубљујући израз. Најзад, док грађа неких раних Руковети (I, III, V) услед великог броја употребљених песама (до 10) делује донекле рапсодично, у каснијим се тај број ограничава на 4-5, а смишљен распоред контраста у њиховом темпу и карактеру не само да обезбеђује чврсту кохерентност целине, већ и буди асоцијације на инструменталне облике (сонатни или свитни циклус).
Све Руковети извео је први пут сам Мокрањац, и то – изузев Прве – са Београдским певачким друштвом; од Једанаесте надаље то се редовно догађало на традиционалном концерту уочи Нове године (13. јануара по новом календару).
ПРИМОРСКИ НАПЈЕВИ
По свом облику руковетима потпуно одговарају и Приморски напјеви, састављени од песама које је под истим насловом раније обрадио Славољуб Лжичар. Светле, ведре дурске мелодије медитсранског типа и звонак хорски став чине основну карактеристику композицијe, састављене од осам песама. За једноставном, уздржаном Возила се шајка, мала барка следе Збогом, нехарна душо, у ритму лагане бaркароле у Попухнул је тихи вјетар, са солистичким „запевима“ на почетку строфа. Ај зелена, зелена конципирана је у дијалогу женских и мушких гласова, и уводи у пасторалну Ој, Јелена, водо ти ледена, да затим Зибали Јане својом скоро оркестарском фактуром означи први врхунац у току облика. Другу кулминацију ће, после нежне, лирске Врбниче пад морем, донети динамична завршна песма Мајка Мару преко мора звала, делимично канонски обрађена, и заокружити целину основним тоналитетом сјајним Фис-дуром.
ПРИМОРСКИ НАПЈЕВИ ПРЕУЗМИ ТЕКСТ | ПРЕУЗМИ НОТЕ
КОЗАР
Поред Десете руковети, хорски скерцо Козар обележава највиши домет Мокрањчевог стваралаштва. Но, док се у Руковетима радило о хармонизовању постојећих мелодија, премда на високом ступњу уметничкe стилизације, овде су мелодијски мотиви двеју народних песама (Циганчица и Крај Вардара стајаше) слободно разрађени и, с новим текстом (који вероватно потиче од Милована Глишића), стопљени снагом ауторове оригиналне инвенције у изванредно успелу целину. Та чињеница – уз формалну јасноћу, мелодијску пластичност, хармонску и контрапунктску занимљивост, као и рељефно, реалистичко сликање ситуације, – даје Козару посебно место нс само у Мокрањчевом опусу већ и у целој српској хорској литератури.
Из уводног квартног позива „Ајдс, де!“ развија се први тематски елемент, имитационо изложен на начин који подсећа на двоструку фугу. Други елемент сродан је првом по ритму, али му контрастира својим дурским осветљењем. Увод и оба тематска елемента се понављају, као да ће облик бити строфично рађен, али је наставак друкчији: малом сељачету које су најмилији да чува козе омакла се једна коза са висине и настрадала. Драматски врхунац, остварен хроматском секвенцом на речи „ле, ле, ле„, не треба, наравно, схватити одвише озбиљно, као ни чобанчетово жалосно „ци, ци, козице“, дато у виду канона; реминисценцијом на други тематски елемент, у дуру, завршава се весело тужна причица.
КОЗАР ПРЕУЗМИ ТЕКСТ | ПРЕУЗМИ НОТЕ
ЛИТУРГИЈА
Од своје замисли о компоновању осам литургија (no мотивима свих осам гласова православног црквeног појања), Мокрањац је потпуно остварио само Литургију no I гласу, чији оригинални наслов гласи Божественаја служба Cв. Јована Златоустог. Рађена по народним духовним мелодијама,она сведочи о ауторовој способности да ове напеве укусно стилизује и уобличи; начин њихове хармонизације, уз обилно коришћење акорада споредних ступњева, даје архаичан и у исти мах наш, словенски призвук, док је применом полифоних детаља постигнута изразитост мелодијске линије у сваком гласу.
За мирним, хомофоним почетним Свјати Боже и једноставно хармонизованим респонѕоријалним репликама које следе иза Алилујa, долази најразрађенији и најсадржајнији став литургије, достојанствена Херувимска Песма (Иже херувими), у којој се најбоље огледају све горе поменуте одлике Мокрањчевог начина обраде.
Кратки лапидарни ставови Отца u сина, Достојно и праведно и Свјат слични су међусобно по мотивском материјалу и чисто хомофоној фактури, док се два следећа: Тебе појем (са успелим контрастом који у средњем делу уноси мека звучност соло-квартета) и Достојно јест одликују широм разрадом и мелодијски богатије изатканом хорском фактуром. После новог низа хорских одговора у респонзоријалном маниру и кратког Jeдини свјат, сродног малопређашњим хомогоним одељцима, развија сс обимни Причастен (Хвалите Госнода), израђсн у свом другом делу у виду натпевања соло и тути-група. Језгровити Благословен Грјадиј, Видјехом свјат и Да исполњатеја чине целину, за којом ведри, покретни, умерено полифони став Буди имја Господње завршава литургију светлим Еф-дуром.
ОПЕЛО
Своје Друго опело у фис-молу, за мешовити хор, написао је Мокрањац поводом прославе Вука Караџића, када је први пут и изведено 20. септембра 1888. године. За разлику од већине његових духовних композиција, рађених мање или више стриктно на бази народних црквених напева, Опело јe претежно оригинална замисао. Отуда овде пада у очи знатио веће хармонско и контрапунктско богатство у поређсњу с другим Мокрањчевим композицијама насталим у том периоду (ране Руковети), где су латентне хармонске особине фолклора нужно сужавале избор срсдстава. Само понегде налазе се у Опелу елементи народне духовне музике, као у почетној тсми става Њест свјат, повереној басу. Имитационим наступима гласова развија се ванредно импресивна градација, да став најзад изумире у тихим акордима.
Следећи одсек Co свјатими упокој отпочиње фугатом, да код речи „идјеже њест бољезан, ни печал, ни воздуханије“ донесе хроматско-енхармонске акордске везе неуобичајене у Мокрањчевим делима, а на „жизан безконечнаја“ појављује се, као слободна реприза, тема фугата пренесена из првобитног молског у озарени дурски тонски род. Дуси или души има речитативни карактер, а завршстак опела, Вјечнаја памјат, уоквирујс целину узимајући тематски матсријал из почетног Господи помилуј.